IN MEMORIAM Љупка Арсова Џундева (1934-2018)

Tивката дама, замина бурно !

Со голема болка и огромно жалење ја споделуваме веста за смртта на актерката Љупка Арсова Џундева (1934- 07.12.2018 ), тивката дама на македонското актерство.

Комеморацијата за актерката Љупка Арсова Џундева ќе се одржи на 11 декември (вторник), во 12 часот, на големата сцена во НУ Македонски народен театар.

Љупка Арсова Џундева секогаш со гордост истакнуваше дека припаѓа на втората генерација актери на некогашната Висока театарска школа, а со тоа е дел од создавањето на поновата историја на театарската уметност во Македонија. Нејзиниот ентузијазам и копнеж по театарската сцена, но и нежниот и милозвучен карактер, безвременска убавина, романтична појава и жесток став во негувањето на звучниот мајчин јазик ја направиле миленичка на театарските режисери, но и на широката театарска, филмска и телевизиска публика. Во Македонскиот народен театар работеше во текот на целиот свој професионален живот од 1951 до 1990 година, кога замина во пензија. Нејзината последна улога на сцената на МНТ се случи во 2015 година, како Марина во претставата „Вујко Вања“ од Чехов во режија на Зоја Бузалковска. Љупка знаеше да каже дека треба да се најде мирот и љубовта кон луѓето, и колку што е можно човек треба да му се радува на животот. „Ние сме многу малку гости на овој свет“, знаеше нашата Буба. „Човек треба да се научи прво да си ги прости своите грешки самиот на себе, а потоа да ги прости и на другите. Кога ќе простиш, ќе го најдеш својот мир и ќе се ослободиш“.

Џундева беше една од највредните актерки на која се потпираше голем дел од работата во театарот, а нејзините колеги ја сметаа за одговорна, сериозна, трудољубива, посветена, исполнителна, прецизна, срдечна, кооперативна и секогаш подготвена да ја прифати секоја актерска задача. Таа ја освојуваше публиката со својата светла озраченост, со сензуалниот глас и со прекрасната појава во целина. Припаѓа на генерацијата во која што работи со Вукан Диневски, Самоил Дуковски, Милица Стојанова, Кирчо Божинов, Ацо Јовановски, Дарко Дамевски, Драги Костовски.

Првиот вистински настап го има во пиесата „Нажалена фамилија“ (1951) во режија на Петре Прличко со улогата на Даница, потоа следат повеќе од 80 реализирани улоги меѓу кои: Анка во „Госпоѓа министерка“ (1953), Дивна во „Пепелашка“ (1953), Амелија во „Домот на Бернарда Алба“ (1956), Славка во „Д-р“ (1957), Стојанка во „Чорбаџи Теодос“ (1957), Маргот во „Дневникот на Ана Франк“ (1958), Силвија во „Игра на љубовта и случајот“ (1959), Коломба во „Волпоне“ (1961), Свршеничката во „Крвави свадби“ (1962), Коломба во „Коломба“ (1965), Ирина во „Матурска вечер“ (1966), Фосфорната жена во „Бања“, (1968), Розаура во „Венецијански близнаци“ (1968), Наталија Ивановна во „Три сестри“ (1970), Доилка во „Фарса за храбриот Науме“ (1971), Оливера Срезоска во „Ѕидот, водата“ (1973), Павлина во „Потоп“ (1974), Лиза Дроздова во „Бесови“ (1978), Ана Шукова во „Кенгурски скок“ (1979), Магда во „Габи“ (1982), Занаида во „Иванов“ (1984), Саветка во „Антица“ (1988), Аркадина во „Галеб“ (1990), Де Резмонд „Опасни врски“ (2002) и Марина во „Вујко Вања“ (2015).

На филмското платно учествува во првиот македонски филм „Фросина“ (1952), а има остварено главни улоги во „Мирно лето“ (1961) и „Време живот“ (1999), „Златната петорка“ (2016) и споредни улоги во „Македонска крвава свадба“ (1967), „Оловна бригада“ (1980) и „Џипси меџик“ (1997). Игра и во ТВ филмовите „Пустина“ (1967), „Стотиот чекор“ (1968), „Лудиот и калуѓерицата“ (1968), „Свеќник“ (1969), „Итрата вдовица“ (1969), „Слики на дрво“ (1970), „Балада за орканата“ (1970), „Пречек“ (1971), „Делба“ (1971), „Двојка“ (1970), „Светлини и бои“ (1997), „Мулти левел“ (2000), „Мост“ (2006) и ТВ сериите „Волшебниот воз“ (1969), „Волшебното самарче“ (1975), „Трето доба“ (1987), „Погрешно време“ (2000), „Наше маало“ (1999-2004).

За својот обемен актерски ангажман Љупка Џундева има добиено голем број на награди и признанија меѓу кои и наградата на Град Скопје „13 Ноември“ (1983), наградата за животно дело на МТФ „Војдан Чернодрински“ во Прилеп (2000), наградата „11 Октомври“ за животно дело (2000), награда за артистичко остварување доделено од Југословенската радио телевизија, Орден на трудот со златен венец и Орден на трудот со сребрен венец. Џундева е првиот лауреат на јубилејното 10-то издание на интернационалниот филмски фестивал „Астерфест“ во Струмица, добитник на почесното признание на „Астерфест“ и Тивериополската филмска алијанса за посебен придонес во филмската и драмската уметност.

Вечна ѝ слава!

Премиера на 09. декември 2018 (недела), од 19 часот / „ЗЕМЈА ВО КОЈА НЕ СЕ СТИГНУВА“

„ЗЕМЈА ВО КОЈА НЕ СЕ СТИГНУВА“ – прв мјузикл за деца

Премиерно на 09. декември 2018 (недела), од 19 часот, на сцената на Teatar za deca i mladinci – Skopje.

„Ако чувствувате дека околу вас сѐ е грдо: девојчињата ве исмеваат, возрасните мислат дека ништо не знаете, мајките само ве опоменуваат, наставниците ве караат дека сте мрзеливи, а татковците дека сте плачковци… Побарајте го чичко Сѐ и децата кои играат во првиот македонски мјузикл за деца со деца. Тие ќе ве одведат во волшебната земја на Оливера Николова, а таму ќе ве чекаат прекрасните песни на Александар Џамбазов.

РЕЖИСЕР: Вилоета Џолева

ИГРААТ: Драган Спасов Дац, Катарина Илиевска Силјановска, Мартин Јорданоски и младите таленти: Јован Петровски, Лука Златков, Петар Златков, Михаил Николовски, Александар Грчев, Јован Дукмеџиев, Ена Исмаили, Ема Ќулавкова, Марија Јанчевска, Мања Митевска, Луна Бејков, Јелопи Седеу Нишевиќ, Лара Трпческа, Лена Катја Илиевска, Ирина Давидовска, Неда Димкова, Ангела Алексовска.

Асистент на режија: Драган Спасов – Дац
Драматург: Маја Стевановиќ
Кореографија: Кренаре Невзати-Кери
Костимограф: Елена Дончева
Музички продуцент: Александар Митевски
Аранжер: Дамир Имери
Видео сценографија: Емил Петрoв
Снимање на видео материјал и фотографии за претставата: Филип Кондовски
Дизајн на плакат и промотивен материјал: ПИКАДО “Креативен колектив“

Инспициент: Ѓуро Дракуловски

Изработка на костими: Љубица Велкова
Изработка на реквизити: Кирил Василев
Тон мајстор: Ангел Насковски и Владимир Стефановски
Светло мајстор: Оливер Ставрев и Мартин Митровски
Шминка: Игор Петрески

Фoтoграфии: Емил Петров

За улогите, публиката, семејството… со актерот Диме Илиев: За семејството живеам, во театарот – се изнаиграв!

Диме Илиев или Чичо Диме како што го викаат во неговата матична театарска куќа “Драмски” и во седмата деценија од својот живот, само една година пред пензионирањето, за публиката игра со несмалена енергија и ентузијазам, но и со огромно искуство кое го стекна преку бројните ангажамни во театарски претстави, филмови, ТВ серии… И во најновата претстава на Драмски “Фестен”, сложена психолошка приказна за едно семејство, тој ја има една од главните улоги…

Во најновата претстава на Драмски “Фестен” ја играте улогата на татко на едно семејство со сите негови мрачни тајни. Меѓу улогите кои се сметаат за една од вашите најдобри креации е исто така улога на татко во “Човекот што го изеде светот”. Што всушност за Вас приватно значи семејството?
Што ми значи семејството? Тоа е се! Целиот живот го живееш за тоа! Додека си млад, децата растат, пораснале и без да сетиш, некако си немал многу време, времето поминало, и сега на 67 години се прашуваш, каде си бил, што си направил?! Знам, каде бев и што работев. Пропуштеното со трите деца – сега го барам во внуците од син ми и ќерка ми, Петра и Ведран (се надевам ќе има уште мнoгу во иднина) . Ги гледам како растат, проодуваат, се смеат, зборуваат (многу смешно) и сега се трудам да “испеглам” многу пропуштени нешта. Живеам со нив и за нив и така ќе биде до “оној ден”. Улогата што ја играм во последната претстава “Фестен” е грозна – за мене. За разлика од улогата во “Човекот што го изеде светот„, каде што играм старец со деменција, овде немав “урнек”, немав пример по кој би го работел ликот. Не познавам таков човек лично, па се водев и работев само по напишаното во текстот, по интуиција и некои примери за кои често гледаме и слушаме по медиумите. Една колешка на премиерата ми рече: “Чичо Димо – ти си монструм!” Убаво е и кога ќе слушнеш “лоши” и “неубави” коментари. Улогата ја сакам, ликот – не! Ја сакам претставата и колегите, прекрасните ликови во неа.

Во својата долга и плодна кариера имате одиграно над сто ликови. Дали Ви се случило сепак некогаш да одбиете некоја улога?
Сум играл и епизоди со по неколку реплики. Некогаш и сам сум барал, посебно кај Коле (Ангеловски). Но и сум одбил, но тоа се случило не повеќе од 4-5 пати. И тоа не поради мали или лоши улоги (во сите сум наоѓал по нешто) туку од други причини. Ќе ви кажам еден “непримерен“ пример. Со Ѓокица (Лукаревски), во една претстава (за која ја добив наградата “Ристо Шишков„) игравме главни улоги. Идната година, истиот режисер, доби повторно можност да режира во Драмски – поради успехот на претходната претстава. Јас и Ѓокица бевме во поделата, требаше да играме “стражари“ – со по две реплики. Морав да одбијам, многу бев повреден, Ѓокица подобро да не кажувам.

Колку психозата во театарот влијае на психата на Диме Илиев?
Многу. И не само кај мене. Она што се случува на работа, влијае врз животот на секој од нас. Но она што ни се случува во приватниот живот, не се отсликува во работата. Тоа го чуваме само во себе. Сепак публиката не треба, а и не мора да знае дека со нас – со ликот, нешто не е во ред. За оние кои не го познаваат процесот на работа и што ни се случува за време на претставата, нашата работа е интересна и весела, но оние кои го познаваат, знаат дека тоа е една од најстресните професии.

Сте играле не само во театар, туку и во серии и филмови, а Вашата улога на Петко во култниот филм “Исправи се Делфина„ сите ја паметат. Што Ви беше поголем предизвик во животот, театарската сцена или камерата?
Театарот! Сум снимал филмови – иако не многу, но многу ТВ-серии, драми, ТВ филмови, сето тоа си има своја убавина, свој шарм, прекрасни моменти, но снимаш често во дисконтинуитет и не знаеш што ќе биде од тоа. Таму нема напнатост, нема тензија, ако погрешиш, ќе преснимиш. Во театарот тоа го нема. Претставата е “сега„ и нема враќање. Чувството е прекрасно после добра претстава, кое го немаш по добро снимена сцена или кадар. Ги сакам сите работи поврзани со мојата професија, речиси исто, но за малку театарот е во предност.

Кажете ни нешто повеќе за релацијата помлад – постар во театарот, или поточно може ли да направите споредба за почитта некогаш и денес?
Со помладите колеги секогаш се трудам, а и сакам да “живееме” и на сцена и зад неа. Тоа е останато, тоа беше фах на Драмски. Така растев како актер така се однесувам со помладите колеги. Не сите, но повеќето сакаат покрај анегдотите, да разговааме, да слушнат што мислам за она што го работиме, бараат совет, со поминатите години, подобро се гледа. Во последните десетина години, многу работам со млади колеги, па и режисери. Тие мене ме враќаат во минатото, ми даваат живот, јас им кажувам за иднината, се трудам да им дадам сигурност.

Се вели дека актерот никогаш не оди во пензија. Ќе се пензионира ли навистина Диме Илиев или ќе продолжи со театарскиот ангажман и по пензионирањето?
За жал, актерот сепак оди во пензија. Идната година. Здравје! Без работа е тешко, не знам што ќе правам. Но некако ќе се живее. Можеби уште ќе бидам потребен, има текстови со “старци„. А ако нема, па добро – се изнаиграв!

Од перспективен агол има ли театарот вистинска публика денес?
Тешко прашање. Што е вистинска публика?! За мене тоа се луѓето кои кога ќе ме видат велат дека од деца доаѓаат во театар, оние кои ќе сакаат да направат муабет за некоја претстава што ја гледале или прашуваат што да гледаат. Оние кои искрено ќе те наградат со аплауз или коментар за добрата претстава или критикуваат за лошата. Мојот помал син, Филип, е мојот најголем критичар, но и прв кој ми кажува ако нешто навистина вреди. Кога имаше пет години ја подготвувавме “Кумови” и Коле (Ангеловски) го прашуваше него за мислење. Го прашавме зошто го прави тоа, кажа дека децата се најискрената публика. Ова го кажувам затоа што не смееме да ги заборавиме најмладите, тие се наша идна публика. Добро, детето порасна, но репутацијата му остана, а и често оди во театар па е добар критичар. Убаво е таа навика за културен живот да ја добијат кога се мали, и да, годините не се пречка за нивното трпение, доколку вистински им се објасни каде доаѓаат и како треба да се однесуваат. Затоа што имаме и возрасна публика, луѓе кои доаѓаат во театар да се покажат или да бидат забележани -по гардеробата или со тоа што за време на претставата ќе дофрлуваат досетки и вицови. На премиерата на “Фестен” во најтешката сцена (за мене) заѕвони мобилен. Застанав и гледав во тој правец. Телефонот престана, па продолжив. Тешко е. Со месеци си надвор од дома и не го гледаш семејството и пријателите, за да го направиш тој момент најдобар што можеш и да и го”подариш” на публиката, а некому му е тешко да го исклучи мобилниот и да проба да преживее без него еден до два часа. Но, и тоа е публика. Публика секогаш имало – за добрите претстави! (Д.Т.)

/vecer.press/

Комеморациско писмо од режисерот Бранко Ставрев – ЧОВЕКОТ И АКТЕРОТ  МИТЕ ГРОЗДАНОВ

 

УЖАЛЕНО СЕМЕЈСТВО, КОЛЕГИ И ПРИЈАТЕЛИ НА ЧОВЕКОТ И АКТЕРОТ  МИТЕ ГРОЗДАНОВ

АКТЕРИТЕ НИКОГАШ НЕ УМИРААТ,ТИЕ КРИСТАЛИЗИРААТ ВО СПОМЕНОТ,ШТО Е ЈАДРОТО НА ЧОВЕКОВОТО ЖИВЕЕЊЕ..

МИТЕ ГРОЗДАНОВ ГО ЗАПОЗНАВ ЕДНО ЛЕТО, НО НЕ ЛЕТО  КАКО ГОДИШНО ВРЕМЕ,ТУКУ КАКО КОМЕДИЈА ШТО САМИОТ ЈА НАПИШАВ И САМИОТ ЈА ПОСТАВИВ НА СЦЕНАТА НА ТЕАТАРОТ “АНТОН ПАНОВ” ВО СТРУМИЦА. ВО ТОА УМЕТНИЧКО “ЛЕТО” ТОА ДАРОВИТО МОМЧЕ МНОГУ УСПЕШНО ОДИГРА ЕДЕН ЧОВЕК СО СТАР ВЕЛОСИПЕД,ЕДЕН РУСКИ ЕМИГРАНТ, КОЈ ГОСПОД ЗНАЕ КАКО ЗАСКИТАЛ ВО СЛЕПОТО ЦРЕВО НА МАКЕДОНИЈА, КАКО ШТО СИТЕ ГО НАРЕКУВАА МАЛОТО ГРАДЧЕ ПОД ЦАРЕВИТЕ КУЛИ.

МЛАДИОТ АКТЕР- ПОЧЕТНИК, ГО ОДГЛУМИ КАКО

МАЛ ЧОВЕЧЕЦ  КОЈ ГО ПОДЗАБОРАВИЛ МАЈЧНИОТ,  А НЕ ГО НАУЧИЛ СТРУМИЧКИОТ, И ЗАТОА ТРЕТИ- ПЕТИ КРКАШЕ КЛОЦИ ОД БЕЗДЕЛНИЦИТЕ, КОИ ТРЕСЕЈЌИ ЈАКА ОД СОЦИЈАЛИЗМОТ, КРОЕЈА ПЛАН ЗА БЕГСТВО ВО АМЕРИКА.

ОД ТОА СЦЕНСКО ЛЕТО ЗАЕДНО КИНИСАВМЕ, И ТАЛКАЈЌИ НИЗ СИТЕ ТЕАТАРСКИ ГОДИШНИ ВРЕМИЊА И НЕВРЕМИЊА ,,СТАСАВМЕ ДО ОВАА ЦРНА БЕСЕДА, СВЕТЕНА И ПОСВЕТЕНА НА АКТЕРОТ КОЈ РЕШИ ДА ЈА СПУШТИ ЗАВЕСАТА НА КОМЕДИЈАТА КОЈА ГО ОНЕМЕ, АКТЕРОТ ЗА КОЈ ШЕКСПИР ДА БЕШЕ ЖИВ ЌЕ РЕЧЕШЕ ДЕКА Е ОД НАЈДОБРИТЕ НА СВЕТОТ,САКАТЕ ЗА ТРАГЕДИЈА,САКАТЕ ЗА КОМЕДИЈА, САКАТЕ ЗА ИСТОРИСКА ДРАМА, ЗА ПАСТОРАЛНА ИГРА ,САКАТЕ ПАСТОРАЛНО-КОМИЧНА, ИСТОРИСКО-ПАСТОРАЛНА,ТРАГИЧНО-ИСТОРИСКА,ТРАГИ-КОМИЧНО-ИСТОРИСКО-ПАСТОРАЛНА, САКАТЕ ЗА СЦЕНА СО ЕДИНСТВО НА ДЕЈСТВО ,САКАТЕ ЗА ЕП БЕЗ ОГРАНИЧУВАЊА…САКАТЕ ЗА КОЛЕКТИВНА ДРАМА, ДУОДРАМА,   ИЛИ МОНОДРАМА,

САКАТЕ ЗА НА РАДИО, САКАТЕ ЗА НА ТЕЛЕВИЗИЈА,САКАТЕ ЗА НА ФИЛМ, САКАТЕ ЗА ВО ПРОФЕСИОНАЛЕН ТЕАТАР, САКАТЕ ЗА ВО  АМАТЕРСКИ ТЕАТАР, САКАТЕ ЗА ВО НЕГОВИОТ ПРИВАТЕН ТЕАТАР ОЗАГЛАВЕН КАКО “МАКЕДОНИЈА”.

ТЕШКО  Е ДА СЕ ОДРЕДУВА ЕСТЕТСКАТА ПРИПАДНОСТ НА МИТЕ ГРОЗДАНОВ, ЗАШТО ТОЈ НЕ И ДАДЕ ПРЕДНОСТ НА НИТУ ЕДНА ТЕАТАРСКА ШКОЛА,ТУКУ СИТЕ ЗАЕДНО ГИ ПРИФАТИ КАКО ЕДНА ЕДИНСТВЕНА, И  ОД НИВ СИ ИЗГРАДИ С В О Ј А.

ЉУБОПИТСТВОТО НА МИТЕ ЅИРНА И ВО ПОЕТИКАТА НА ЕВРИПИД, И ВО ТРАГЕДИЈАТА НА ФАМОЗНИОТ ВИЛИЈАМ, И ВО СИСТЕМОТ НА СТАНИСЛАВСКИ, И ВО МАЛИОТ ОРГАНОН НА БРЕХТ, И ВО КОМЕДИЈАТА ДЕЛ АРТЕ НА РУЦАНТЕ, И ВО СИРОМАШНИОТ ТЕАТАР НА ГРОТОВСКИ, И ВО ТЕАТАРОТ-ЧУМА НА АРТО, И ВО ВОДВИЉСКИОТ НА ФЕЈДО, И ВО АПСУРДНИОТ ТЕАТАР НА МРОЖЕК, БЕКЕТ,ЈОНЕСКО ИЛИ ПИНТЕР…

 

НЕ Е НЕПОЗНАТА ПРАКСАТА ПРОФЕСИОНАЛЦИ ДА СОРАБОТУВААТ СО АМАТЕРИ ОД КОИ ЌЕ СЕ РОДАТ НОВИ ПРОФЕСИОНАЛЦИ.АКТЕРИ, РЕЖИСЕРИ, ДРАМСКИ ПИСАТЕЛИ, ИЛИ БАРЕМ  ДОБРИ ГЛЕДАЧИ, НО ВО СЛУЧАЈОТ ГРОЗДАНОВ,ТОЈ ФЕНОМЕН ДОБИ ЗАЧУДУВАЧКИ ДИМЕНЗИИ.

НЕМА ПРОФЕСИОНАЛИЗАМ, И НЕМА АМАТЕРИЗАМ, ДОКОЛКУ ПОД ТИЕ ПОИМИ НЕ ГИ ПОДРАЗБЕРЕМЕ СИТЕ ОБЛИЦИ НА ЉУБОВ.

ВО ПОРТАЛОТ НА ПРОФЕСИОНАЛИЗМОТ, КОЈ ВЕРОЈАТНО ПРОИЗЛЕГУВА ОД КОРЕНОТ ПРОФЕСИЈА, И АМАТЕРИЗМОТ,КОЈ СИГУРНО ИЗВИРА ОД ЧИСТА ЉУБОВ,ТОЈ ЈА БАРАШЕ СМИСЛАТА НА СВОЈОТ БУРЕН, АВТЕНТИЧЕН, БОЕМСКИ, БОЖЕМСКИ, И НО И ГОРЧЛИВО СТВАРЕН ЖИВОТ.

КОГА НЕ ГЛУМЕШЕ ПРОФЕСИОНАЛНО,  РЕЖИРАШЕ АМАТЕРСКИ, КОГА НЕ РЕЖИРАШЕ, ЈА ПИШУВАШЕ НЕГОВАТА ПОЕТСКА  “ТРИЛОГИЈА”,ВО КОЈА ГО БОЛЕА МИСЛИТЕ, КОГА НЕ ПИШУВАШЕ, ПЕЕШЕ ТЕШКИ ПЕСНИ, КОГА НЕ ПЕЕШЕ,  ИГРАШЕ МОНОДРАМИ ПО АУЛИТЕ И КАРАУЛИТЕ НА МАКЕДОНСКИТЕ ГРАНИЦИ, КОГА СЛЕТУВАШЕ СО АВТОБУС ВО ВАРДАР,ИЗРОНУВАШЕ ЖИВ И ЗДРАВ ОД РЕЧНОТО ДНО, ЗАШТО НЕ ДАВАШЕ РИБИ ДА ГО ЈАДАТ,КОГА МОЛЧЕШЕ – ДРДОРЕШЕ ТИШИНАТА.

НЕ,НЕМАШЕ  ЕДНО ЧУДО ПРОФЕСИИ..

ИМАШЕ  САМО ЕДНА :

БЕШ Е  Г Л У М Е Ц.

А ТОА СОЕДИНУВА СЕ: И СИОТ ЖИВОТ, И СИТЕ ВЕШТИНИ НА СВЕТОТ.

БЕШЕ САМ , АМА СО СИТЕ.

ТОЈ ПАРАДОКС НЕ Е УПАТНО РАЦИОНАЛНО ДА СЕ ТОЛКУВА,ЗАШТО И ДА СЕ СВРТИ  НАОПАКУ,  ПАК КЕ БИДЕ ИСТ:

СО СИТЕ, А САМ.

ИГРАЛ АКТЕРОТ СО ПЛОД ОД ВИНОВА ЛОЗА ВО ПРЕЗИМЕТО  ВО РАЗНИ РЕЖИИ, БИЛ И АРТУРО УИ, ВО ПОДЕМ И ВО ПАД,ГО  ГЛУМЕЛ И САМИОТ БРЕХТ ДУРИ, БИЛ САМОУБИЕЦ, БИЛ МИТКЕ, БИЛ И ДРВО НА РИДОТ, И ЌУМУРЏИЈАТА, БИЛ ЧЕХОВ…

ИГРАЛ И ВО ПАРТИТУРА ЗА ЕДЕН МИРОН НА ЧАШУЛЕ, И ВО ГОЛЕМИОТ ЧИЧО НА МАНЧЕВ , И ВО ПИЛИКАТНИК  НА АНТОН ПАНОВ, И ВО КЕНГУРСКИ СКОК НА ЖИВКО ЧИНГО, И ВО МАРТОЛОЗОТ НА ГРИГОР ПРЛИЧЕВ…

НО ВО  ЕДНА УЛОГА  ВЕТИ ДЕКА ЌЕ СЕ КАЧИ, И СЕ КАЧИ НА КОРАБОТ И  ВИКНА СО БУЕН ГЛАС ШТО СЕ ПРЕТВОРИ ВО НЕГОВО УМЕТНИЧКО КРЕДО:

“ЧОВЕЧКИО З Б О Р,УС КОЈ ОН РАСТЕ ДУ НЕБОТО,ЗА ТЕБЕ (ЗА АНГЕЛОТ НА СМРТТА),НЕ ПОСТОО.НЕ МООШ ДА СИ ЗАМИСЉШ ОТИ НЕКУЈ МОЖЕ ДА ЖИВЕЕ САМО—Г  О В О Р Е Ј Ќ И! КА ЌИ МУ ЗЕМ Ш И ЗДРАВЕ И МЛАДОС И ЖИВОТ,САК Ш ДА МУ ГО ЗЕМ Ш И ПУСЛЕДНОТО—  И    З Б О Р О!

ДА ГУ НАЛЕГН Ш  У БАТАКО, ЗА ДА СЕ ПОКАА ШО СЕ РУДИЛ КАТО ЧУВЕК, ДА ГО ПОНИЖ Ш ПОВЕЌЕ УТ ШО ГО-О НАВРЕДИЛ И ЗАСРАМИЛ САМЈО ЖИВОТ. ШО САК Ш ТИ УТ МЕНЕ? ДА ТИ СЕ МОЉ М?… ЈАС ЗНАМ ОТИ ТВОЈ ТО СРЦЕ Е ОД КАМЕН И НА МЕНЕ ТВОЈ ТА МИЛОС НЕ МИ ТРЕБА!…”

РАСПНАТ ВРЗ ХИПЕРБОЛИЗИРАНИОТ КРСТ ВО БЕСМРТНАТА ВЕЧНА ИГРА НА МИТКО МАЏУНКОВ, КАКО ИЉО М., И ПРКОСЕШЕ НА СМРТТА

СО ГЛАС ШТО   СЕ СЛУШАШЕ ДУРИ ДО ПУСТА ЗЕМЈА.

ВО ТАА ПАРТИЈА ШАХ НА ЖИВОТОТ СО СМРТТА,ВО ТОЈ МЕТАФИЗИЧКИ ДУЕЛ, МИТЕ ОСТВАРИ  ЕДЕН ОД АНТОЛОГИСКИТЕ МИГОВИ-ВЕЧНОСТ ВО МАКЕДОНСКОТО ГЛУМИШТЕ  .

РОЛЈАТА ШТО ЈА ОСТВАРИ ВО “ГОЛЕМИОТ СМОК”,”СЕНКАТА” И “ПУСТА ЗЕМЈА”,Е  БЕЗДРУГО  УТОКАТА  ВО КОЈА СЕ ВЛЕВААТ СИТЕ ДРУГИ АКТЕРСКИ ПОСТИГНУВАЊА НА МИТЕ ГРОЗДАНОВ.

НО КОЈ СЕ КРИЕ ЗАД ЛИКОТ НА ИЉО М..?

ТОА ТИ Е ЕДЕН ЧОВЕК КОЈ СИ Е САМ И АЛАТ И ЗАНАЕТ.

(АМА И МИТЕ.)

САМ СИ Е И ДРЖАВА И СИСТЕМ.

(АМА И МИТЕ.)

САМ СИ Е  КАКО ЕДЕЛВАЈЗ, ПИРИНСКАТА КИТКА

(АМА И МИТЕ..)

НЕ Е ГЛУВ,НО НИКОГО НЕ СЛУША

(АМА И МИТЕ.).

НЕ Е СЛЕП,НО НИКОГО НЕ ГЛЕДА

ГОРД Е И ГОРДЕЛИВ.

НЕПОКОРЕН И ТВРДОКОРЕН.

НЕ МУ ТРЕБААТ ЦАРСКИ ПАЛАТИ–ДОСТА МУ Е РУСКАТА КОЛИБА.

НЕ ОСТАВА НИКОЈ ДА ПРИПАРИ ДО НЕГО, НЕ ДАЈ БОЖЕ НЕШТО ДА ГО УЧИ.

ДА МУ СОЛИ УМ, ДА МУ КАЧУВА ШЕЌЕР.

ТОЈ ИМА П Л А Ц., ТОА Е НЕГОВАТА ЗЕМЈА.

ТОЈ ПЛАЦ МОЖЕ ДА БИДЕ КУЌА,НО И ГРОБ.

“ВАЖНО НЕ Е ЗА ПРОДАВАЊЕ И ТОЧКА..”

НЕГОВИТЕ ЏЕБОВИ СЕ ПОЛНИ СО  СЕМКИ И ИДЕИ.

МОЖЕ ДА ГИ ЗАСАДИ И НА КАМЕН, И ДА БИДЕ СИГУРЕН ДЕКА ЌЕ НИКНАТ.

КОНЕЧНО МОРАШЕ ДА СЕ ДОЗНАЕ КОЈ СЕ КРИЕ ВО ОНА М.  ЗАД  ИЉО.

ТОА ДА ТИ БИДЕ ИНИЦИЈАЛОТ ОД НЕГОВОТО ИМЕ—М, НО И И, НО И Т., НО И Е.

ВО ФАМОЗНИОТ ИЉО М. МИТЕ ГРОЗДАНОВ ГО СОКРИ СВОЈОТ ЧОВЕЧКИ ОДРАЗ КАКО ВО ОГЛЕДАЛО, КАКО АВТОПОРТРЕТ НА КАБАДАИЈА, НА БУНТОВНИК СО ПРИЧИНА, НА ДИВ НЕДОВОЛНИК ОД СЕБЕСИ, НО И ОД ДРУГИТЕ, ОД СВЕТОТ КОЈ МУ ЈА РАЗДЕЛИ ЗЕМЈАТА НА ТРИ, ПА ЕТЕ, КЕ МОРА ТОЈ ПОВТОРНО ДА И ЈА ВРФАКА ЦЕЛИНАТА, ДА ЈА КРШТЕВА СКРИШНО СО ИМЕТО В А П И Е Г, ЗА ДА НЕ СЕ СЕТАТ ШПИОНИТЕ ГУМЕНЏАНИ, И СЛИЧНИТЕ ДОУШНИЦИ ДЕКА МИСЛИ НА ВАРДАР, НА ПИРИН, И НА ЕГЕЈ.

НЕСОГЛАСУВАЊЕТО СО ДРЕВНАТА СУДБИНА НА АКТЕРОТ, ДА ИМ ЈА ПОЗАЈМУВА МИСЛАТА И ЕМОЦИЈАТА НА ТУЃИ ТЕКСТОВИ КЕ МУ ЈА ПОДБУЦНУВА ПЕРМАНЕНТНО ИМАГИНАЦИЈАТА СО СВОИ ЗБОРОВИ ДА ЈА ОПЕВА ТАТКОВИНАТА, КАКО НЕКАКОВ НОВ МАЈАКОВСКИ, ИЛИ ЕСЕЊИН, ИЛИ ГАНЕ ТОДОРОВСКИ, ДА ГИ ОПЛАКУВА НЕЈЗИНИТЕ ПРЕДЦИ И СВЕТЦИ, ДА РЕДИ ПЦОСТИ ЗА НЕЈЗИНИТЕ ПРЕДАВНИЦИ, АПАШИ, И АНТИХЕРОИ.

КЕ СЕ ОБИДЕ ДА ЈА КРЕНЕ ТОРБАТА ПОТЕШКА  ОД ЗЕМЈАТА, КАКО БЛАЖЕКОНЕСКИОТ  МАРКО КРАЛЕ, И ТУКА КЕ СЕ СКРШИ, КЕ ЈА ЗАГУБИ СИЛАТА, КЕ ГО ПОБЕДИ МУМИЈАТА, АНГЕЛОТ НА СМРТТА.

КЕ ЈА РАСКАЖЕ ИСТОРИЈАТА ЗА И НАТАМУ ДА И ПРКОСИ, НО ТАА КЕ ГО ЗАМОЛЧИ, КЕ МУ ГО ОДЗЕМЕ ГОВОРОТ…

ИАКО СЕ ЧИНЕШЕ ДЕКА НЕ СЕ ПРЕДАВА, ГЛУМЕЈКИ НАДЕЖ ПРЕД СВОЈАТА МАГДА, БОРЧЕ, ЗОРИЦА, МАРИЧЕ, КАТЕРИНА, ПРЕД  ВНУЦИТЕ, ЗЕТОВЦИТЕ, ДРУГАРИТЕ, КОЛЕГИТЕ, И ПРИЈАТЕЛИТЕ, ИМАВ КОБНО ЧУВСТВО ОТИ ЗНАЕШЕ ОДНАПРЕД  ДЕКА ОВОЈ ПАТ КЕ ЈА ЗАГУБИ БИТКАТА, И ЗАТОА СЕ ОПИРАШЕ ДА ЛЕГНЕ ПОД НОЖОТ.

СЕ ПОКАЖА ДЕКА ЗА ОВА СРЦЕ ОСТРАТ НОЖ, А НОЖОТ ЗАБОДЕН Е ВЕКЕ.

БОЖЕ, ГОСПОДИ, КАКВА Е ТАА ПРАВДА ШТО ГО О Н Е М У В А АКГТЕРОТ?

ОТКОГА КЕ МУ ГО ОДЗЕМЕШ ЗДРАВЈЕТО, МЛАДОСТА И ЖИВОТОТ, САКАШ, И МОЖЕШ, ДА МУ ГО ОДЗЕМЕШ  И  ПОСЛЕДНОТО, И   …

З Б О Р  О ….

НО НЕ И НАМ  ПАМЕТЕЊЕТО,

НЕ И СЕКАВАЊАТА,

НЕ И СПОМЕНОТ ЗА НЕГО.

ВЕЧНА МУ СЛАВА

.

ВО ЧЕСТ НА ГОРАН СТЕФАНОВСКИ

 

Вчера, Горан Стефановски ја премина рампата и замина на онаа страна, во длабочината на сцената, кајшто сенките се густи, а лесни, и каде, за разлика од тука каде се’ подлежи на брз заборав и покрај толкавите количества на страст, на љубов, на завист и на омраза, тие таму живеат во вечно славје и осенчаност. Замина во македонскиот дел од царствата на Елсинор, му се придружи на Хамлетовиот татко; му се придружи македонскиот Шекспир на кој неверојатно личеше според физичкиот лик, нему и на своите Стрезо, Кољо и Алтана, Михајло и Султана, на своите драмски татковци и духовни деца (и обратно), на својот сопствен татко, на мајка си која таму ја игра својата ролја во некоја македонска тревожна свадба… Замина како наш најголем драмски автор кој, на оваа страна со леснотија се дружеше со пријателите меѓу обичните луѓе, меѓу своите студенти, меѓу творците и интелектуалците, во Скопје, во Дебар маало, во дискретните кафеански дружби, беспрекорно уживаше во делникот, создавајќи драмски дела за вечноста во која, оставајќи не ’ вчудоневидени, тој вчера зачекори.

Останува незаборавен по сјајните драмски текстови што му ги остави во наследство на овој и на другите европски театри, по неговите драматуршки учења и примени на малите и на големите стапици во своите драми и сценарија, по генерациите исклучителни студенти и автори кои ги произведе, по неговите телевизиски драми, по неговите анализи на Бекет, по игривиот дух на Јане Задрогаз, по преродбата на македонскиот фолклор и по неговото доближување со реч, со дух и со приказна, кон новите генерации (самошто почнати да се одвојуваат од него), и едновремено, по неговиот рокерски сензибилитет, по текстовите за „Леб и сол“, по топлиот младешки сон во кој се Битлси и Клубот на осамените срца на наредникот Пепер во неговиот „Лонг плеј“, по асоцијативна моќ, богата, чиста, ослободена од цензура, интелигентна и интелектуална, духовита, којашто богато разгргорена се појавува и во незаборавниот софистициран „прустов прашалник“ (телевизиски, на малите екрани во осумдесеттите) на којашто почива и неговата „драматургија на ѓеврекот“ за која зборуваше по повод неговиот „Чернодрински се враќа дома“ („земаш една дупка и околу неа ставаш тесто“) применета во „Бушавата азбука“…, а за мене особено по сјајните мисли и заклучоци во разговорите, по желбата нашите електронски преписки, „сега на лето“ да ги продолжиме во некоја кафеана на брегот на Охрид пиејќи ракија и јадејќи плашици, по мејлот чијашто идентификација беше debarmaalo@…

И ете од вчера – се уште не ми се верува – замина, отаде рампата. Мајсторот. Оној што ги прими здивовите на театарската сцена од најмали нозе, се врати на овој тревожен начин, дома, меѓу ликовите на загубените блиски кои сакаше да ги оживее во театарскиот сон, но и на оние на кои самиот им вдахна дел од тие здивови на претците, што со таква леснотија ги оживуваше и им вдахнуваше оловна тежина и човечка топлина… Има таму некое Дебар Маало во кое, среде вечното лето, седејќи покрај охридското езеро распослано од Тафталиџе до Идадија, говори, грицка плашки, се насмевнува, пие ракија и испраќа пораки дека сме такви какви што сме, летачи во место, богати во фолклорот, скудни во произведувањето државници и визионери, заложници на духот на слободата, на проклетството на историјата, раскошни во пцовките и во љубовта, во страста и во омразата, во храброста на делникот и во дуплите дна на историјата, летачи во место, жртви на црните дупки, луѓе со тетовирани души, но и со висока верност, поделени меѓу Истокот и Западот, актери во нашиот вечен „Истерн“, повремено актуелизиран како крвава приказна, како драма и како трагична фарса со кои сме вековно богати меѓу народите и културите на стариов свет и полуостров…
Сега жестоко посиромашни за уште еден великан кој со своето присуство го облагородуваше делникот, за Горан Стефановски за кого отсега натаму ќе говрат неговите дела и нашите топли сеќавања.

Томислав Османли